Ako pitate ljude da li razumeju kako radi bicikl ili na koji način leti helikopter, većina će vam odgovoriti pozitivno, bez mnogo dvoumljenja. Ali kada ih zamolite da to onda objasne, makar i da pravilno skiciraju šta lanac na biciklu povezuje, ispostaviće se da uglavnom nemaju pojma.

Ovakve stvari psiholozi potvrđuju iz eksperimenta u eksperiment, a isti princip važi i za razumevanje ekonomije. Tržišna privreda je komplikovanija nego što mislimo. Potcenjivanje složenosti tržišta i ljudskih reakcija na njemu je istorijska konstanta. Može se čak reći da je potcenjivanje tržišta u osnovi svake pogrešne ekonomske politike.

Klasična takva greška je mešanje države u tržišne cene. Car Dioklecijan prvi je za kojeg znamo da je dekretom pokušao da spusti cene. Propisao je plafone cena za sve moguće proizvode, preko hiljadu njih, i čak uveo smrtne kazne za pohlepne profitere. To je neko vreme i sprovodio, ali uzalud. Umesto nižih cena dobio je kolaps trgovine i puste pijace. Nije predvideo takvu reakciju kupaca i prodavaca.

Lenjin je čak izričito argumentovao da je tržišna privreda veoma prosta stvar, pa je možemo lako kontrolisati. Menadžerski posao svodi se na rutinu, sabiranje, oduzimanje i izdavanje naredbi. Zašto onda ne bismo celu privredu stavili pod jedan lanac komandi, zaključio je, kao državnu poštu.

To je pisao baš pred revoluciju, ali kada je ubrzo dobio priliku da svoju ideju sprovede, usledio je kolaps. Pošto je ipak bio pragmatičan, na trenutak je zaboravio na ideologiju i privremeno vratio tržište u privredu da bi zemlja preživela.

Ovo su najveći ispadi, ali isti princip važi i za praktično svaki pokušaj države da nešto na silu poboljša da razvije neku granu, da podstakne investicije, da spusti cene ili da podigne plate. Površinski, izgleda nam da se sve to može lako postići, pa takve mere budu primamljive i popularne. Ali privreda je komplikovana mreža uzroka i posledica, reaguje na načine koje nismo predvideli i lako pokvari plan.

Najsvežiji slučaj ove vrste je upravo uvedeno ograničenje marži u Srbiji. Tačno je da su trgovačke marže u Srbiji više nego u mnogim evropskim zemljama. Ali marže mogu biti visoke iz mnogo razloga. Mogu, na primer, biti znak da su troškovi visoki, pa ih marže moraju pokriti. Ali niko nije ni pokušao da utvrdi zašto su marže visoke, jer je to teško čak i sagledati, a još teže rešiti.

Umesto toga, pribeglo se jednostavnom rešenju. Mediji, redovno brkajući maržu sa neto profitom, preneli su radosnu vest: „Stiže kraj bahatosti trgovaca!“

Ograničenje marži, prema pojednostavljenoj političkoj logici, prosto će spustiti cene. Ako je to tako lako i bezbolno, zašto ga se nismo ranije setili? Jesu se setile neke države u okolini, ali teško da su one svetli primeri ekonomske mudrosti.

Ekonomska logika kaže nešto drugo. Kaže da ovakvi dekreti u privredi izazivaju lanac posledica koje na kraju mogu samo pogoršati stanje privrede i standard potrošača.

Za početak, možemo očekivati da trgovci ugase promotivne kampanje i akcije, koje posebno znače potrošačima sa nižim primanjima. Možda će redovne cene biti niže, ali će mnogi izgubiti priliku da iskoriste privremena sniženja i u proseku platiti više nego ranije.

Možemo očekivati i da prodavci podignu neke cene. Deo marži je i ranije bio ispod sada propisanih 20%. Sada ima smisla njih podići, da bi se tako nadoknadilo smanjenje drugih marži. Prodavci će se dovijati kako da jednim proizvodima interno subvencionišu druge.

Pošto to ipak neće moći u potpunosti da urade, moraće da smanje asortiman. Proizvodi sa manjim obrtom i višim troškovima s razlogom imaju veće marže. Takvi proizvodi sada postaju neisplativi za držanje na polici. To statistički može spustiti i marže i cene, ali će spustiti i blagostanje potrošača. Neće biti nestašica hleba i mleka, ali će neki sporedni artikli tiho nestati.

Ograničenje će doneti i nove preraspodele, jer će veliki prodajni lanci moći deo tereta da prebace na dobavljače. Tražiće dodatne rabate, odlagati plaćanja ili nametati nove troškove marketinga i logistike. To je jedan način da se ispoštuje uredba, a sačuva profitabilnost. Trošak se premešta naniže, prema proizvođačima.

Možda će trgovci sa većim proizvođačima postići neke kompromise o štelovanju marži, gde se jedna poveća a druga smanji da bi se propisi zadovoljili. Ali mali proizvođači nemaju tu širinu ni pregovaračku moć. Smanjen asortiman i pritisak trgovaca ugroziće rast i opstanak naročito malih domaćih proizvođača. A onda, povratno, potrošač dobija još manje izbora i još slabiju konkurenciju među proizvodima.

Administriranje marži znači i veću neizvesnost ulaganja. Kada im je zarada stavljena pod kontrolu, trgovci odustaju od otvaranja novih prodavnica, ulaganja u modernu opremu i skladišta, unapređenja logistike i uvođenja novih proizvoda. Umesto razvoja, biraju stagnaciju i preživljavanje.

Potencijalnim novim ulagačima, stranim trgovinskim lancima koji razmatraju ulazak na tržište, ovakva politika poručuje da ne znaju šta ih čeka. Cene i profite dugoročno može da obori samo konkurencija, ali administriranje marži i cena nove konkurente obeshrabruje i odvraća.

Konačno, sve ovo snalaženje, zaobilaženje i pregovaranje samo povećava troškove. Umesto da se privreda bavi inovacijama, a država pravom zaštitom potrošača, resursi i jednih i drugih troše se na administrativno prilagođavanje.

U 21. veku države retko prave greške koje su pravile u 20-om. Nema više opšte kontrole cena kakvih je bilo u Jugoslaviji, jer sada znamo da to vodi u nestašice. Sada se u privredu mešaju na stidljiviji način – žele da pokažu da nešto rade, gledaju da to bude popularno, ali ipak razumeju ekonomiju bolje nego što su je nekada razumeli Mikulići i Kontići. Znaju da bi grube mere napravile ozbiljnu štetu. Zato nema katastrofalnih poteza kakvih je bilo nekada. Umesto toga, imamo mrcvarenje privrede – plafoniramo nekoliko cena, uvedemo još jednu taksu, potrošimo na subvenciju, ograničimo marže.

Kako država zaista može da zaštiti potrošače, a da ne mrcvari privredu? Tako što će manje posezati za dekretima o cenama i maržama, a više ulagati u ono što tržištu daje okvir, u jačanje konkurencije, pouzdane sudove i predvidljive propise. Kada firme znaju da pravila neće biti menjana preko noći i da svi učesnici, domaći i strani, igraju po istim pravilima, one se same cenama i kvalitetom bore za kupca. Najbolja zaštita potrošača nije uredba koja ograničava maržu, već otvoreno i konkurentno tržište na kojem potrošač bira, a konkurencija obara cene.