U nastavku pročitajte autorski tekst Slaviše Tasića, ekonomiste i predavača Mokrogorske.

Pitanje nije ko je formalno plaća – to radi uvoznik. Pitanje je ko stvarno snosi teret carine. Po novoj američkoj carinskoj politici, koja je 7. avgusta stupila na snagu, stopa na uvoz iz Srbije iznosi 35% na cenu uvozne robe. Tih 35% otići će u budžet SAD, ali iz čijeg džepa će stvarno doći?

 

 

Ekonomska nauka na ovo pitanje ima načelni odgovor, koji analitičari u javnosti uglavnom ignorišu. Jedni, koji podržavaju slobodnu trgovinu, reći će da carinu, kroz povećanje cena, u potpunosti plaća potrošač. Drugi, koji brane protekcionizam, tvrde da carinu plaća proizvođač-izvoznik, jer mora da spusti cenu.

Ideološki ulog je veliki. Ako carinu plaća domaći potrošač, onda država carinama oporezuje svoje građane. Ako je plaća strani proizvođač, onda su carine za državu čist prihod.

Tačan odgovor je da carinu plaćaju i jedni i drugi, u određenoj proporciji. A koja je ta proporcija, zavisi od relativne pozicije na tržištu. Što je roba teže zamenjiva, to će je u većoj meri platiti potrošač.

Ako država uvede carinu na naftu, tu će carinu platiti domaći kupci. Nafta im je nezamenjiva, ili ekonomskim žargonom, traženja za naftom nije elastična.

To je, uostalom, razlog zašto države imaju akcize na benzin. One mogu to objašnjavati na različite načine, ali razlog zašto se akciza uvodi baš na benzin je taj što ćemo takav porez lako progutati. Nemamo pravu alternativu, ne možemo umesto benzina kupovati nešto drugo. Ostaje nam samo da gunđamo na putu do pumpe – i država to zna.

Obrnuto, što je konkurencija među proizvođačima i izvoznicima veća, to će više oni sami morati da preuzmu trošak carine. Srbija u Ameriku izvozi razne stvari: gume, vojnu opremu, auto delove, hranu za kućne ljubimce, smrznuto voće, lovačko oružje, municiju. Tu konkurencija nije mala. Međutim, ako se i međunarodna konkurencija suočava sa istom carinom – ako ona ne dolazi iz zemalja koje su sklopile povoljnije sporazume – onda će tih 35% carine srpski proizvođač i američki potrošač podeliti. Sve će zavisiti od konstelacije snaga, koju je moguće unapred proceniti ali ne i precizno znati. Saznaćemo tek kad se cene iznivelišu i kad budemo videli ko je na tržištu opstao.

Ekonomska nauka, u principu, nikome ne preporučuje carine. Neko od njih ima korist, neko gubi, ali u zbiru one daju minus. Ipak, što je država veća i ekonomski moćnija, to je teže svaliti trošak carine na njene potrošače. Kao što veliki kupac ima bolju pregovaračku poziciju, tako je veliko tržište poput SAD potrebno stranim izvoznicima, ponekad više nego što su oni potrebni njemu.

Za manje države, znate na koga mislim, važi suprotno. Što je država manja, to je izvesnije da uvođenjem carina opterećuje sopstvene građane, a ne strance. Dok se za Ameriku ili Kinu može rezonovati da carina – u nekim slučajevima, kod nekog proizvoda, na nekom nivou – može biti od koristi, za male zemlje poput Srbije to je gotovo nemoguće.

Isti princip raspodele troška važi i za druge dileme ovog tipa. Ne tako davno u Srbiji je plamtela debata o tome ko stvarno plaća PDV: firme ili potrošači? I tada su se pojavile dve oprečne strane koje su tvrdile da je ili jedno ili drugo, a nikako oboje.

Istina je da PDV plaćaju i proizvođači i trgovci i kupci. Koliko ko plaća, zavisi od njihove tržišne pozicije. Cene se prilagođavaju tako da od tih 20% svaka grupa plati određeni deo, zavisno od svoje tržišne moći kod svakog konkretnog proizvoda. Što je proizvod važniji, traženiji i ima manje alternativa, to veći deo PDV-a plate potrošači.

Ko plaća porez na dohodak? Tu još veću zabunu unose zakonske odredbe prema kojima jedan deo poreza i doprinosa ide “na teret poslodavca”, a drugi “na teret zaposlenog”. Međutim, to što piše u zakonu je irelevantno. Važan je samo ukupan iznos poreza i doprinosa, a koliko kome na papiru ide na teret, ili ko vrši uplatu, ne pravi nikakvu razliku. Bruto i neto plate se iznivelišu tako da odražavaju relativnu tržišnu moć poslodavca i zaposlenih, i to je jedino bitno. Ako biste sutra promenili zakon tako da svi porezi i doprinosi formalno idu na teret poslodavca – ili na teret zaposlenog, svejedno – vrlo brzo bi se bruto i neto plate vratile na nivoe na kojima su danas. Stvarna raspodela tereta ne zavisi od zakonskih odredbi, već od toga kako stoje stvari na tržištu rada.

Ko plaća proviziju agenciji za nekretnine? Opet isto. Nebitno je da li to formalno radi kupac ili prodavac ili oboje. Ako je tražnja velika, plaća je uglavnom kupac. Ako je tržište u padu i ponuda velika, plaća je, preko niže cene, uglavnom prodavac.

I tako dalje. Pravi doprinos ekonomske struke nije puko sakupljanje brojki, već upravo ovakvi, neočigledni ali teorijski čvrsti zaključci.

Jedan od njih jeste da su za male države carine naročito loša ideja. Još jedan je bi za malu državu – bar što se trgovine tiče – najbolje bilo da bude unutar većeg ekonomskog bloka. Ne samo zbog više prilika za trgovinu unutar bloka, već i zato što je takav blok u boljoj poziciji da pregovara sa drugima.

Ovih dana je Evropska unija postigla dogovor sa SAD da njene carine na izvoz u SAD budu 15%. Po pregovaračima Unije pljušte kritike da su se prelako predali, ali to je druga tema.

Kao veliki trgovinski blok, EU je i bez sposobnih pregovarača mogla da spusti stopu na 15%. Srbija je i dalje na 35%, Bosna i Hercegovina na 30%.

Izuzetak je samo Crna Gora, kojoj je od samog početka naznačeno 10%, jer sa SAD ima deficit u trgovini. I nešto mi se čini da mnogi, kad vide ovu razliku u stopi, već razmišljaju o kreativnim izvoznim rešenjima. Ekonomija i to predviđa.