Kako da zid počne da sluša?

Kada pričamo o komunikaciji – interpersonalnoj komunikaciji – govorimo o sveobuhvatnom polju ljudske evolucije. Znamo da su se prve faze razvoja komunikacije odvijale mimikom, telesnim pokretima, neartikulisanim zvucima, kasnije crtežima, simbolima, a zatim rečima i pismom.

Komunikacija nije samo proces kojim delimo ideje i informacije sa drugim ljudima; komunikacija je proces kojim ispoljavamo sebe u odnosu na druge, kojim spoznajemo od čega je satkano naše biće, proces kojim se povezujemo ili razvezujemo, proces kojim širimo našu samosvest i svesnost uopšte. Sve je komunikacija – ona prožima svaki segment ljudskog i svakolikog postojanja. Sve u prirodi komunicira na različite načine.

Ljudska bića razvijaju svoju kulturu kroz reči koje su transgeneracijski utkane u naše biće (prenosom tradicija, verovanja i stečenih veština kroz generacije). Svi komuniciramo, a opet teško definišemo šta je komunikacija. Savremeno društvo percipira komunikaciju pretežno iz logičko-racionalnog aspekta. Ako pratimo različite teorije evolucije komunikacije, ona je ponajviše podstaknuta strahom i potrebom primitivne zajednice za sigurnošću i povezanošću – i eto nas opet kod emocija. Jedna od antropoloških hipoteza o evoluciji komunikacije („Mother Tongues“) sugeriše da je ljudski jezik izvorno nastao iz interakcije majki sa svojom decom, kroz stvaranje osećaja sigurnosti, a zatim i kroz jače povezivanje porodičnih i rođačkih grupa, što je povećavalo šanse za opstanak.

Suštinski, komunikacija jeste povezanost. Izvorno, reč komunikacija potiče od latinske reči communico, čije značenje prevodimo kao: povezati se, pridružiti se, ujediniti se. Otuda i reč komuna – zajednica. Ono što deluje u savremenom svetu, razvojem savremenih tehnologija, jeste da se lakše povezujemo, da brzo delimo informacije širom planete, lako kreiramo poslovne veze, delimo ideje, izume i razmišljanja i sve više postajemo jedna globalna zajednica (na kraju krajeva, svi smo ljudska bića na ovoj planeti, sa svojim različitostima). Sa druge strane, sve je manje suštinske interpersonalne komunikacije.

Interpersonalna komunikacija podrazumeva komunikaciju licem u lice, bez tehnoloških posrednika. Ona pretpostavlja da celokupno naše biće učestvuje u razmeni ne samo informacija već i osećanja, koja prepoznajemo u toku samog procesa kroz neverbalne pokazatelje i gestove – kroz autentično prisustvo u bivanju sa drugim ljudskim bićem. Interpersonalna komunikacija razvija samosvest, samoregulaciju i empatiju. Svaka reč nosi svoju težinu zato što je podržana našim unutrašnjim bićem, našim nesvesnim. Reč ima moć da nas vine u nebesa, ali isto tako i da nas surva u predvorje pakla. Energija koju nose reči i njihov emocionalni uticaj na nas oblikuju nas i povezuju sa sopstvom.

Kako osvešćujemo svoje biće, menjamo iracionalna uverenja, razumemo kreativne adaptacije iz našeg odrastanja, menjamo negativne kulturne i transgeneracijske obrasce, vraćamo se onoj iskonskoj radosti deteta u nama – čistoti, ljubavi i radoznalosti. Tu nema mesta mržnji ni želji da povredimo; ima mesta samo za prihvatanje, uvažavanje, poštovanje i ljubav.

U hinduizmu Vede kažu:
„U početku beše Gospod stvaranja i odmah za njim beše Reč. Reč je zaista bila vrhovni Brahman“ (sve što postoji i njemu se vraća).

U hrišćanstvu:
„U početku beše Reč, Reč beše u Boga i Bog beše Reč.“

U 2026-oj Reč je: 😂 😢 😡 👌 ❤️ 👋

Autor: Tanja Kljun
Vodeći predavač Mokrogorske za međuljudske odnose