Ovaj je grad nepokolebljiv bastion socijalizma.

U njemu je na vlasti Socijalistička partija – danas i oduvek, kroz čitavu njegovu istoriju.

U ovom gradu su Marks i Engels napisali Manifest komunističke partije.

U njemu su se, na istorijskom kongresu 1903. godine, ruski komunisti razdvojili na boljševike i menjševike.

Pogađajte triput. Grad se ne zove ni Moskva, ni Petrograd ni Peking. Zove se Brisel.

Ovaj uvod jeste malo teatralan, ali poenta stoji: Evropa je otišla previše ulevo, i to je koren njenih sadašnjih problema. U Briselu, tamo negde kod zgrada evropskih institucija, stoji veliki mural sa natpisom „The Future is Europe". Ali ova godina kao da je otkrila da ni sami evropski lideri više ne veruju u to. U inovacijama, tehnologiji i ekonomiji takmiče se Amerika i Kina, a Evropa se samo upinje da ne zaostane previše.

Evropa gubi korak

Kina je, zbog jedinstvenog i eksplozivnog rasta, poseban slučaj. Ali evropske privrede već decenijama gube korak i sa SAD. Negde do 1990-ih Evropa je sustizala američku produktivnost, ali je onda posustala. To nije propadanje već blago zaostajanje iz godine u godinu, ali ono je uporno i jaz raste. Bruto domaći proizvod po stanovniku EU je nekada bio na 80% američkog, a sada se spustio na 70%.

Među najvrednijim svetskim tehnološkim kompanijama uopšte nema evropskih. Tu su samo američke i sve više azijskih. Umesto toga, EU poslednjih decenija prednjači samo u pisanju pravila. Požurila je da prva ograniči veštačku inteligenciju regulacijama, što su njeni lideri ponosno istakli na još jednom svom „istorijskom" samitu. Dodajte tome tradicionalno izdašnu državnu potrošnju i socijalnu državu i jasno je zašto kapital preferira drugu stranu Atlantika. Francuska država se još uvek bori da poveća godine izlaska u penziju sa 62 na 64.

Evropska socijalna država je možda skupa, ali ona je manje više uvek bila tu. I uglavnom jeste izraz političkih preferencija njenih građana. Veći problem su neke skorije politike za koje je nejasno ko ih u javnom mnjenju uopšte želi.

Klimatski fanatizam

Na primer, ceo svet obraća pažnju na klimatske promene i ima nekakve politike obuzdavanja emisije ugljenika, ali Evropska unija je ubedljivo najzagriženija. U odnosu na 2005. godinu, EU je emisiju ugljenika smanjila za 30% i u tome je šampion. Amerika je svoje emisije smanjila za skromnijih 17%, a Kina svoje povećala za dobrih 40%.

Evropa guši i gasi fosilna goriva da bi prešla na vetar i sunce, sad i odmah. Ostatak sveta, kao SAD i Kina, isto ulažu u obnovljive izvore ali ne po cenu gašenja tradicionalnih i ne po cenu osakaćenja privrede. Agresivnim klimatskim politikama dodajte nepromišljene poteze kao što je nemačko gašenje nuklearnih elektrana i, uz odricanje od ruskog gasa, rezultat je da Nemačka danas ima najskuplju struju na svetu. Industrijska struja u EU je duplo skuplja nego u SAD i 50% skuplja nego u Kini.

Najveću pažnju ove godine dobija razvoj veštačke inteligencije, ali veštačka inteligencija guta mnogo energije. U pozadini razvoja veštačke inteligencije je izgradnja ogromnih data centara koji troše tako ozbiljne količine struje da kompanije poput Googlea i Amazona grade svoje nuklearne reaktore, odnosno sklapaju partnerstva sa firmama koje se time bave. Takve stvari su nezamislive u Evropi. Data centri se grade i tu, ali između cena struje, dostupnosti i mogućnosti izgradnje, to sve ostaje na mnogo nižem nivou. Prema jednoj novinskoj vesti, potencijalnom investitoru u Frankfurtu rečeno je da za priključak za nove servere mora da sačeka do 2035. godine.

To je, igrom slučaja, godina kada je Evropa planirala da skroz zabrani automobile na benzin. Ali dobro, taj je plan nedavno malo olabavila.

Preokret

Sve je ovo, međutim, dosta stara priča i nećemo je ponavljati. Novost je nešto drugo. Ima naznaka da sada, konačno, stvari idu u suprotnom smeru.

Sve više izgleda da je Evropa napokon shvatila da nešto mora menjati. Njeni lideri su već neko vreme svesni ekonomske skleroze u koju su upali. Krajem prošle godine EU je usvojila veliki Izveštaj o konkurentnosti Maria Dragija, svog bivšeg vodećeg funkcionera, koji priznaje ekonomsko zaostajanje Evrope i kaže da je deregulacija jedini izlaz. Ove godine evropski lideri mogli su se uveriti da ih u svemu – bilo da je to tehnološka trka, trgovinski ratovi ili mirovni pregovori – dve najveće privredne sile ne zarezuju mnogo. A na domaćoj političkoj sceni, nemački, francuski i svi drugi lideri levog i desnog centra trpe ozbiljne pritiske alternativnih stranaka kranje desnice i sada konačno na njih reaguju.

Zato, poslednjih meseci iz Brisela dolazi tiho ali ozbiljno i obimno povlačenje regulativa. Lideri Evropske unije pojednostavili su iste digitalne regulacije i pravila o veštačkoj inteligenciji koja su nedavno doneli. U drugoj inicijativi, smanjili su razne birokratske obaveze za firme u vezi sa zelenim politikama – nakon što su se traktoristi koji su blokirali Brisel žalili da više vremena provode u popunjavanju formi nego u obrađivanju zemlje. Konačno, radi ubrzanja izgradnje, pokrenuli su pojednostavljivanje procedura za proveru uticaja novih velikih projekata, poput data centara, na životnu sredinu.

Ja nisam siguran koliko će ovo značiti u praksi u narednim mesecima i godinama, ali ne sećam se da sam ikada video organizovanu deregulacionu inicijativu iz Brisela. Konačno je smer promenjen i znamo da je i to moguće. Promenjen je i narativ – EU je od ponosnog regulatora postala tihi deregulator.

Kako god stajale stvari sa proširenjem, sve je ovo dobro za Srbiju i okruženje. Brisel, valjda, konačno shvata da budućnost Evrope neće doći iz manifesta i direktiva, već iz slobode da se stvara i rizikuje. Takva Evropa nam svima bolje leži.